Zdravo Irena, kada je krenula vaša priča u rukometu i kako?
- Od malena sam želela da treniram rukomet ali kako u Pljevljima tada nije postojao ženski rukometni klub od 6-te do 15-te godine sam trenirala karate, stekla crni pojas prvi dan i postala najmlađi vicešampion CG u borbama. Početkom ’99-te godine formira se ženski rukometni klub u Pljevljima čime se i moja želja za treniranjem rukometa ostvarila. Kao tinejdžerka nisam propuštala ni jednu utakmicu i pratila sam sva dešavanja u rukometu kako u domaćim prvenstvima tako i u Ligi šampiona. Htela sam da jednog dana imam priliku da upoznam Bojanu Petrović, Maju Savić, Zlatu Paplacko, Tanju Medved, ali i Branku Marić i Zoricu Mašić, tada Gardinovački. Te želje su mi se takođe ostvarile jer sa nekima od njih i dan danas sarađujem da li na poslovnom planu ili kroz rukomet ali zaista je zadovoljstvo poznavati takva imena.
Dugo ste igrali rukomet, recite nešto o klubovima u kojima ste nastupali?
- Kada sam 2003.god. upisala Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu nastavila sam da igram za RK “Petrovaradin”, a želja mi je bila da ostanem u Novom Sadu da živim i radim. I pored ponuda koje sam imala da odem iz te ekipe moj prioritet je bio fakultet i do sticanja diplome trenera sam igrala za isti klub. Kako mi se neke stvari u strukturi kluba kasnije nisu dopale moj sledeći izbor je bilo suđenje i to sa tada klubskom drugaricom, a sada dugogodišnjom prijateljicom Anjom Pantić.
Znamo da ste već dugi niz godinu i sudija u Beach Handball-u. Kada se to desilo i šta je bio razlog da se posvetite pesku?
- Pre 6 godina smo Anja i ja prihvatile poziv Saše Kuburovića da idemo za Grčku na međunarodni kurs za sticanje zvanja EHF sudije na pesku. Kako smo pre toga, 4 godine zajedno sa Jelenom Jakovljević i Vanjom Antić učile i sudile međunarodni turnir na pesku u Novom Sadu, sistem takmičenja, pristup rukometu na pesku, atraktivnost tog sporta i fair play su nas odveli u rukomet na pesku.
Pored rukometa na pesku sudite i dvoranski rukomet, da li je teško uskladiti pravila?
- Naravno da nije bilo teško jer kada nešto znaš i kada se posvetiš tome onda nemaš poteškoća u primeni. Sem toga pravila se ne razlikuju drastično u svega par elemenata koje mogu Vama i vašim čitaocima pojasniti nekom drugom prilikom kada naša tema bude bila isključivo vezana za promociju i popularizaciju ovog novog olimpijskog sporta.
Sudite sa Anjom Pantić. Recite nam nešto o vašem odnosu, turnirima i da li ste zadovoljni kako teče ova priča?
- Anja Pantić je jedna vrlo inteligentna i pouzdana osoba. Neko sa kim sam dugo igrala i ko je od klubske drugarice prerastao u mog prijatelja. Ne postoji ni jedna osoba na ovom svetu koja bi nju mogla da zameni i ne postoji ni jedan sudija sa kojim bi ja pristala da sudim umesto nje. Naš odnos je uvek bio otvoren i tako će i ostati. Nikada nismo imale nerešive probleme pa čak i kada nam se mišljenja na terenu ne poklapaju u sagledavanju situacije spremne smo na kompromis u cilju donošenja najpametnije i najispravnije odluke. Jako smo zadovoljne našim sudijskim karijerama, a i onim što nas čeka u budućnosti.
Koliko otprilike turnira imate godišnje što se tiče rukometa na pesku? Da li je naporno?
- Već 6 sezona idemo na najkvalitetnije turnire po Evropi. Hrvatska, Nemačka, Holandija, Mađarska, Slovačka, Bugarska su države u kojima imamo prijatelje koje smo stekli kroz rukomet na pesku. Kada uživaš u onome što radiš ne može ništa da ti bude naporno pa čak i kada izađeš iz aviona pa uđeš u kola i nastaviš svoj put na drugi turnir. Ne postoji ni novac koji ti može kupiti zadovoljstvo koje imaš dok se nalaziš na pesku.
Po Vašem mišljenju koji je trenutno najorganizovaniji turnir na kom ste bili obzirom da znamo da ste internacionalac?
- Što se tiče turnira van Srbije najbolji turnir je turnir u mađarskom Šalgotarijaniju, a potom turnir u Budimpešti. Što se tiče domaćih turnira to je Novi Sad pa Bačka Palanka. Drugi domaći turniri moraju da se ugledaju na novosadske organizatore i još mnogo toga da primene kako bi njihov turnir zaživeo i stekao međunarodni karakter. Anja i ja smo uvek na raspolaganju svim ljubiteljima rukometa na pesku.
Kako se borite sa negodovanjem publike u dvoranskom rukometu? Da li je teško usredsrediti se na teren?
- Kada svoj posao shvatiš profesionalno onda si skoncentrisan isključivo na to što radiš pa spoljni faktori ne mogu da utiču na tebe.
Sada ste trener ekipe ŽRK Petrovaradin. Da li ste zadovoljni kako teče priča sa tim mladim devojkama?
- Drugi put u svojoj trenerskoj karijeri sam trener RK “Petrovaradin”. To je klub u kome sam provela prelepe 4 sezone i prosto sam emotivno vezana za njega. Ekipa je vrlo mlada i na početku sezone u avgustu glavni cilj je bio da se napravi sistem rada i uređivanje strukture kluba. Trenutno je ekipa sastavljena od 25 devojaka koje svakodnevno treniraju i svaka dobije svoju šansu da pokaže šta može i koliko može da doprinese ekipi. U radu sa devojkama mi pomaže Maja Pantić koja je takođe trener rukometnig kluba na pesku “Tuareg” iz Novog Sada. Njeno dugogodišnje superligaško iskustvo nam doprinosi u radu jer nije lako biti sam na terenu sa 25 igrača i stići da se svima jednako posvetiš. Sem toga u naše treninge implementiramo dosta stvari iz rukometa na pesku. Napomenula bi da postoji zabluda među “dvoranskim” trenerima da će im se igrači povrediti ukoliko svoju letnju pauzu iskoriste igrajući rukomet na pesku.
Petrovaradin kako kažu ima „dil“ sa Sremom iz Sremske Mitrovice. Da li možete da približite čitaocima o čemu se tradi?
- Ovo pitanje mi je jako interesantno uzimajući u obzir to da ko me poznaje može i da zna sa sigurnošću da sam lično protiv bilo kakvih “dilova” i dogovora koja remete regularnost i fair play prvenstva ili utakmica. Ekipa iz S.Mitrovice je vrlo mlada, čak i mlađa od moje ekipe tako da prostora za takve stvari među decom nema. Tu ekipu vodi jedan od mojih omiljenih trenera gospodin Krstić uz pomoć Dušana Drče pa sam sigurna da takve stvari ne plasiraju među mlade igrače. Kako smo protekli vikend pobedili prvaka lige ŽRK “Spartak” iz Debeljače i kako smo došli na 4-tu poziciju na tabeli sasvim je logično i prirodno da ljudi daju mašti na volju i kažu kako “igramo” za ŽRK “Srem” jer je razlika u bodovima između te dve ekipe samo 2 boda. Ja lično a ni moje igračice igramo isključivo za naš klub i ne opterećujemo se pričama tzv. “prijatelja kluba”. I na kraju svako ima pravo da misli šta želi, ali priče van terena i ono što mi “pričamo” na terenu daju pravu sliku o stvarnosti.
Zašto se predsednik Petrovaradina unapred izvinio treneru Spartaka iz Debeljače sa konstantacijom da sve što će se dešavati nije do njega i da su drugi to tako odlučili u višem interesu. Da li možete da objasnite o čemu se radi?
- Prvi put čujem za takvu izjavu, a poznajući našeg Predsednika i njegov pomalo čudan smisao za humor smatram da nije shvaćeno to onako kako je on želeo ukoliko je to zaista i rekao, a ja znam da nije tako rekao. Ti drugi koji su odlučili nedeljnu utakmicu sa ekipom iz Debeljače su bile moje igračice koje su imale više želje i hrabrosti u pobedi i krunisale dvomesečne pripreme sa 2 boda protiv prvaka lige. A naš Predsednik je i kao igrač bio poznat po zagovaranju teze da se domaći teren mora odbraniti i ostati neporažen. Tako da je sve interpretacija mašte “od usta do usta”.
Kako smo nezvanično saznali a već sada je to podiglo veliku prašinu – u hali u Petrovaradinu su na tribini sedele osobe koje nisu bile u protokolu utakmice. Samim tim prekršena je naredna koju je izdao RSV. Da li možete da nam približite situaciju, kako bi čitaoci znali o čemu je reč?
- Kako naša ekipa broji 25 igračica i 12 članova Uprave kluba, a kako u zvaničan zapisnik staje 16 igračica i 4 zvaničnika logično je da oni koji nisu bili u zapisniku sednu na tribine. Da je bilo nepravilnosti delegat utakmice bi sigurno reagovao na to. Čula sam da su neki gledaoci i rukometni radnici želeli da uđu u halu i isprate utakmicu i da su sprečeni u tome ali zaista nemam tačnu informaciju niti sam dopustila da nam takve stvari poremete naš cilj jer smo sve bile koncentrisane na utakmicu. Čak sam lično zvala pojedine prijatelje i navijače i rekla im da ne dolaze da bi izbegli ovakve scene, a isto to sam savetovala i roditeljima koji su tako i postupili. Sem toga postojale su i utakmice Super lige na kojima je bilo ljudi. Naredba Vlade nije prekršena jer u hali nije bilo više ljudi od dozvoljenog. Kako je situacija u državi takva i kako sam odgovorna i kao pedagog obustavljene su sve trenažne aktivnosti kako sa seniorkama tako i sa mlađim kategorijama. Pošto ovih dana čitam i razne komentare na društvenim mrežama na račun te utakmice i na prisustvo “publike” smatram da je izuzetno nepošteno i krajnje drsko osporavati našu zasluženu pobedu. Opet kažem svako ima pravo da misli i da izgovori šta želi, ali priče su jedno a realnost je drugo.
Kakvi su planovi ekipe i da li je cilj Super B liga Srbije?
Mi smo pre kraja polusezone ekipu pojačali sa 4 superligaške igračice i samim tim napravili spoj mladosti i iskustva. Trenutno zauzimamo 4. mesto na tabeli i sezonu smo otvorili kako smo i planirali. Igračice su prošle zimske pripreme i sve su hvala Bogu zdrave i stoje na raspolaganju. Forsiramo moderan i brz rukomet sa čvrstom odbranom i puno polukontri i kontri. Cilj ekipe na početku priprema u avgustu je bila sredina tabele, sada imamo novi cilj a to je plasman među tri najbolje ekipe. Ni ja, ni moj stručni štab, a ni igračice se ne zadovoljavamo malim stvarima tako da težimo plasmanu u Super ligu u dogledno vreme. Ne pravimo veštačku ekipu sa igračicama sa strane, jer nam to svakako ni finansije ne dozvoljavaju već želimo da nam ekipa bude sastavljena od igračica iz Novog Sada koje ćemo spremati za više ciljeve.
Zahvaljujem se Vašem portalu na interesovanju i ispred ekipe RK “Petrovaradin” želim Vam zdravlje i puno kvalitetnih članaka, a sve u cilju unapređenja rukometa ali i rukometa na pesku. Sportski pozdrav,
Irena Anđušić, prof.fizičkog vaspitanja, dipl.trener rukometa – Master
