Uto. jul 7th, 2020

Rukometni Žurnal

Rukomet kreće odavde

Intervju: Bogdan Radivojević – “Za reprezentaciju se gine”

10 min traje čitanje

Zdravo Bogdane, reci nam gde si upoznao rukomet i koji je to klub bio?

  • Počeo sam sa sedam i po, osam godina da treniram u Partizanu, u školi “Branislav Nušić” u Beogradu. Tata me je odveo na prvi trening da probam, nisu me terali niti primoravali. Tata je možda više želeo da budem košarkaš jer je on trenirao košarku dosta dugo ali kad me je odveo na prvi trening meni se sve to svidelo, trčkarao sam, bila je to starija generacija ‘89/90, moje generacije nije bilo i meni se to nekako svidelo i tako sam odlučio da ostanem. Porodica se naravno složila, i evo danas sam tu gde jesam.

Pozabavićemo se seniorskom karijerom koja je i te kako na zavidnom nivou. Tvoj prvi seniorski klub bio je Beogradski Partizan u kome si bio od 2011-2013. godine. Kako je usledio poziv iz Partizana?

  • Kao što sam rekao, počeo sam u Partizanu, bio sam član kluba nekih sedam godina. Počeo sam kod Aleksandra Brkovića onda me je preuzeo Zoran Todić sa njim sam počeo da radim stvarno dobro, bilo smo i porodični prijatelji to jest on sa mojim roditeljima. Kod njega smo dosta radili, davao je poslednji atom snage da nas nešto nauči svemu što on može i naravno što je u njegovoj mogućnosti. Nakon tih sedam godina trener se odlučio da preuzme Sinđelić i pitao je nas dobrovoljno ko želi da trenira sa njim u Sinđeliću, ko želi može ostati u Partizanu. Okolnosti su bile takve da sam morao teška srca da ostavim Partizan, naravno nisam hteo da prekinem tu saradnju sa njim jer to je trener koji se borio za sve nas i hteo sam da nastavim svoju karijeru kod njega. Igrao sam neko vreme u Sinđeliću u mlađim kategorijama a zatim prešao sam u prvi tim. Krenuli su pregovori za dalju karijeru, ponuda je bila Metaloplastika ali Blagojević je pozvao i objasnio je da je sve spremno za mene u Partizanu u prvom timu. Bio sam toliko srećan da nisam mogao da dočekam da zaigram za prvi tim Partizana i to mi se ostvarilo. Čekala se ta šansa jer je ekipa bila vrlo iskusna, došla je šansa i iskoristio sam je na najbolji mogući način.

Sa Partizanom u tvojoj prvoj sezoni igrao si „Challenge cup”, u rundi 2 Partizan je imao vrlo lake protivnike što nije bio teret pobeđivati sa +10. Partizan – Arkaton 41-28, Manchester HC – Partizan 10-41, Partizan-Konjuh 34-24. Partizan je prošao i treću fazu igravši protiv ekipe Međimurje iz Hrvatske pa je došla „Last 16” faza u kojoj si i ti dao doprinos da crno-beli pobede “HBC Bascharage” iz Luksemburga postigavši 9 pogodaka i bio si najefikasniji na meču. U ¼ finalu pobedili ste ekipu Grkog AEK-a ali najteža prepreka protiv Portugalske Benfike nije prebrođena. Kako bi ocenio taj period u Partizanu obzirom da si bio vrlo mlad igrač (18 godina).

  • Meni je bio san da zaigram za Partizan, sanjao sam dosta o tom derbiju da ga igram, posle toga dolazila je ta Evropa i „Challenge cup”, Liga šampiona. To je bio jedan plus više jer kad sam igrao za Partizan osećao sam se skroz drugačije, ne mogu to da objasnim jer sve što se dešavalo u Partizanu osećao sam se kao da je poslednji dan u mom životu. Davao sam poslednji atom snage na svakoj utakmici jer taj osećaj zaigrati za Partizan teško je opisati. Jako mi je drago da sam bio deo tog tima, pre svega to drugarstvo koje je bilo među igračima značilo je puno jer su svi jako dobri ljudi pre svega pa i igrači. Sve je takoreći bilo sjajno, što se tiče „Challenge cup-a” nismo nažalost uspeli da prođemo Benfiku. Do te utakmice bilo je sve super, protiv AEK-a smo imali malo poteškoća u gostima zbog navijača jer se nismo baš osećali prijatno tamo.

U sledećoj sezoni došla je LŠ gde ekipa Partizana nije uspela da pobedi nijednu utakmicu, vrlo teška grupa i vrlo ozbiljni timovi. Kako je igrati LŠ kao tinejdžer, kakav je osećaj?

  • Kada je došla Liga Šampiona imao sam 18-19 godina. Svaki igrač sanja da zaigra LŠ tako da na to ne bih trošio puno reči jer svaki igrač zna kako je igrati najelitniji rang takmičenja. Osećaj je neverovatan.

Naredne sezone si briljirao, postigao si 43 sjajnih golova. Jedina pobeda Partizana bila je u grupnoj A fazi protiv ekipe Ademar Leona iz Španije gde si ubeležio 2 sjajna gola. Da li je ta utakmica bila bitna za podizanje samopouzdanja za naredne mečeve?

  • Naravno, kada se pobedi utakmica u LŠ to je veliki uspeh, znajući da nismo mogli da osvojimo nijedan bod prošle sezone ova pobeda je donela stvarno veliku radost i motivaciju za ekipu. Pobediti Ademar Leon, to je sjajna ekipa i mogu reći neverovatan osećaj. Sve ekipe u Ligi Šampiona su imale veći budžet od nas i iskusne igrače koji su igrali tu Ligu Šampiona i bili stalni učesnici. Naravno ostaje žal što nismo mogli da izvučemo neki bod protiv Monpeljea i Čehovskih Medveda. Imali smo velike šanse ali ostalo nam je samo da tugujemo.

Od 2013. do 2017. godine odlaziš u nemački Flensburg koji je za tebe bio pravi klub. U prvoj utakmici u Sloveniji u Velenju bio si najefikasniji na meču sa 6 pogodaka, kako je bilo nametnuti se treneru i pokazati da možeš da igraš kako Ligu Šampiona tako i domaće prvenstvo?

  • Što se tiče domaćeg prvenstva prva utakmica bila mi je protiv Kila u Superkupu i tu sam postigao 5 ili 6 pogodaka. Otišao sam pre svega kao vrlo mlad igrač u Flensburg, sve je to za mene bilo na neki način novo, jezik, ljudi itd. Na početku bilo je jako teško, otišao sam u jedan veliki klub sa velikom istorijom, ne mogu reći da je bio pravi pogodak za mene, to će ostati pod znakom pitanja jer nisam igrao koliko sam zamišljao. Na početku kad dođeš u tako veliki klub svi imaju neka očekivanja od tebe i isto znaš da nisi došao preko neke veze i da nema nikoga da ti pomogne već znaš da si došao svojom zaslugom i da si zaslužio da igraš u tako velikom klubu tako da to sam pokušao da iskoristim na najbolji mogući način koliko sam mogao i koliko mi je bilo dozvoljeno.

U grupnoj fazi 2013/2014. izgubili ste samo od Hamburga koji je tada bio na visokoj lestvici. U top 16 fazi pobedili ste Celje, u ¼ finalu sačekao vas je Vardar koji je u prvom meču slavio sa +2 a u drugom ste vratili razliku i prošli dalje na “Final Four”. Vrlo težak meč imali ste protiv Kila u “Lanxess” areni gde ste slavili 30:28 posle preokreta. Svan Hansen je u tom meču briljirao sa 7 pogodaka pa nisi dobio minutažu koju bi trebalo ali protiv Barselone se upisuješ u strelce i postžeš 2 gola. Kakav je osećaj osvojiti Ligu Šampiona, da li je to najlepši događaj u tvojoj izvrsnoj karijeri?

  • Pa bilo šta drugo da kažem, sem da i dan danas ne mogu da verujem da ta prva sezona kad sam otišao iz Partizana, kad smo ispadali iz grupne faze, onda dođe ta Liga Šampiona i osvojio sam je tako mlad, mislim da bilo šta da kažem neće biti dovoljno da se opiše to zadovoljstvo i uspeh koji sam doživeo u Kelnu, jednostavno nemam reči za tako nešto. To je ono što svaki igrač želi i sanja. Meni se to desilo prve godine u Flensburgu i mogu reći da sam jako srećan zbog toga.

U sezoni 2014/2015 Kil vam se revanširao za prošlogodišnji poraz. 2015/2016 više sreće je imao poljski Kielce gde je odneo pobedu u ¼ finalu sa samo gol razlikom a u sezoni 2016/2017 skopski Vardar opet u ¼ finalu. Da li su zadovoljan sezonama u Nemačkom klubu i da li si zadovoljan sa 86 golova za 4 sezone u Flensburgu? Da li misliš da si mogao bolje?

  • Tim golovima za te četiri sezone naravno da nisam zadovoljan jer ja mislim da sam mogao puno bolje, nisam imao odgovarajuću šansu, trener je trebao da mi da malo veću šansu. Koliko šanse sam imao toliko sam iskoristio tako da ne mogu sada da govorim o tome, da sam mogao, mogao sam ali ostaje samo žal za neukazanom šansom.

Znamo da si sada u Rajn Nekar Levenu, da li Flensburg ima veću tradiciju od “Lavova”?

  • Ne mogu pričati o tradiciji jer stvarno oba kluba imaju veliku istoriju. Obe ekipe igraju na jako visokom nivou. Svi znaju kakav je RNL a kakav je Flensburg pa bi bilo malo nezahvalno pričati o tradiciji.

Igrao si sjajnu sezonu u RNL-u u Ligi Šampiona 2017/2018. Došli ste do „Last 16” faze i savladao vas je Kielce. Moglo je dosta toga da bude drugačije da se nije poklopio meč Bundeslige sa mečom Lige Šampiona gde je odlučeno da se u Poljsku otputuje sa drugim timom a da prvi tim odigra vrlo važan meč u Bundesligi? Kako su se igrači složili sa tim? Da li je bilo nezadovoljstva?

  • Pa naravno da je bilo nezadovoljstva, mi kao igrači ne mogu da kažem je nama bila bitnija Liga Šampiona ili Bundesliga jer bi to bilo jako neumesno. Svaku utakmicu koju dobijemo, bilo to Bundesliga, Liga Šampiona ili kup nama nije bitno jer smo uvek želeli sve da osvojimo. Mislim da ovo ne sme da se ponovi jer je ipak ovo sam vrh rukometa. Ovo što se desilo u rukometu nikada se nije desilo i niti će se desiti u košarci ili fudbalu ali nadajmo se da ovakva stvar se neće ponoviti u rukometu jer to nije normalno da se desi u profesionalnom sportu. Takmičenja jačaju iz godine u godinu, Bundesliga i LŠ imaju iz godine u godinu sve više i više utakmice što kod igrača izaziva preopterećenost i sklonost prema povredama. Mislim da bi trebalo da se povede računa o tome.

Igrate u “SAP” areni koja je takoreći uvek puna, da li su vam navijači bitni za motivaciju? Da li kada te ugledaju na ulici traže slike ili autograme od tebe?

  • Naravno da je bitno za motivaciju, jer što više ljudi dođe nama je lakše. Nekako publika nam je osmi igrač. Nije baš svaku utakmicu puna jer jako je velika arena, ali kada se igraju bitniji mečevi u Bundesligi pa tako i Ligi Šampiona uvek bude krcato i dobijamo vetar u leđa koji puno znači.

Pozvan si na kvalifikacioni turnir gde ćete igrati sa reprezentacijama Belgije i Švajcarske, kakav ishod očekuješ obzirom da nema u ekipi kapitena Šešuma i pivotmena Beljanskog?

  • Reprezentacija se promenila skroz, u sastavu nema nijednog starijeg igrača. Igrali smo i sa Ljubom Obradovićem kvalifikacione utakmice sa Portugalom i mislim da su svi videli koliko smo se borili i kako smo igrali za reprezentaciju. Ne znam šta je problem ali to je nekada i moralo da se desi da dođe do toga da se podmladi reprezentacija. Mislim da ne bi trebalo da bude nikakvih problema, znam da će moji saigrači davati 200% svojih mogućnosti te nam je uspeh zagarantovan. Kada se igra za reprezentaciju nema pitanja uopšte za poraz, uvek idemo na pobedu i to je jedini cilj. Selektor je nov, videćemo kako on sve to vidi, tako da to ćemo pričati posle kvalifikacionog dela.

Da li se sećaš svoje prve utakmice u reprezentaciji? Gde je to bilo i protiv koje reprezentacije?

  • Čini mi se da je moja prva utakmica za reprezentaciju bila u Španiji na SP protiv Južne Koreje. Tada sam imao 18 godina, naravno super iskustvo da sa 18-19 godina budeš pozvan u reprezentaciju ali taj osećaj kad kao klinac obučeš dres reprezentacije i izađeš kao predstavnik svoje države je neopisiv.

Da li si razmišljao o završetku karijere? Koji bi to klub mogao da bude?

  • Iskreno nisam nešto puno razmišljao o završetku karijere jer se nadam da će potrajati još dugo. Sad kako stvari stoje najviše bih želeo da poslednja utakmica bude u dresu Partizana. Ja bih iskreno volio da se to desi jer je Partizan klub koji volim svim srcem i tu bi voleo da završim karijeru ali nikad ne znaš šta može da se desi i šta će biti. Još uvek je rano da se priča o tome. Sve u svemu kraj karijere u Partizanu!

Poruči mladim rukometašima i rukometašicama šta je najbitnije da bi uspeli u onome što vole? koji je tvoj moto?

  • Pa najbitnije da rade ono što ih čini srećnim, da ne slušaju druge već svoj mozak i svoje srce jer sve kreće odatle. Najbitnije da rade i da nikako ne odustaju od svojih ciljeva, sve će doći na svoje i sve se isplati kad tad. Što se tiče mene, ja nemam iskreno moto kroz život.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

U skladu s novom Evropskom regulativom, Rukometni Žurnal je nadogradio politiku privatnosti i korišćenja kolačića. Sportski Žurnal koristi kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sistema oglašavanja.
error: Sadržaj sa sajta je zaštićen