Dragan Ajdačić – Sinonim za Rudar!

0
509

Moguće je i da niste čuli za ime i prezime Dragana Ajdačića. Možda vas iznenadi da taj čovek punih 20 godina sedi kao trener na klupi kluba koji već dugo igra najviši rang takmičenja u našoj zemlji. Nismo baš navikli da vidimo da jedan čovek iz ljubavi provede u istom klubu čitav svoj život i da i posle četiri decenije ne namerava da ide iz njega. Posebno ne u zemlji kao što je Srbija, gde rukometni superligaš deli zid sa fudbalskim klubom iz „beton lige“ i dobijaju gotovo istu sumu novca iz budžeta.

Zato je utoliko interesantniji slučaj rukometnog trenera iz opštine do koje se stiže za oko sat i desetak minuta vožnje od Beograda.

Ajdačić nije hteo da ide dalje od malog Kostolca i dok pričate sa njim, pred vama je jedan skroman i porodičan čovek koji je sasvim srećan time gde je rođen, odrastao i gde neke dečake uči rukometu.

Dok ulazite u malu i mračnu prostoriju u kojoj vas sa zidova gledaju na desetine ljudi obučenih u zeleno-crnu opremu, „obloženi“ trofejima, pomislite kakva je ironija što vidite da klub poput Rudara ima lepu sportsku istoriju i opet je smešten u nekoj neuglednoj „sobici“?

Onda se setite da je to slika i prilika klupskog rukometa u Srbiji, iako je to nekad bio sport koji nam je donosio silne radosti i medalje.

Više nije tako, a koliko se fudbal više ceni pokazuje i to da FK Rudar dobija tu oko četiri, pet miliona dinara, dok je RK Rudar na četiri i po.

Jedan poslednji u najnižim rangovima takmičenja, drugi igra plej-of u eliti. Ne zvuči pošteno? Pa i nije.

Ali, rukometaši se već godinama treniraju skromnosti, jer od rukometa ne mogu da žive. Zato moraju mnogo da ga vole kako bi ga igrali. Ništa drugačije nije ni sa trenerima i „Ajda“ je jedan od njih.

  • Krenuo sam sa decom da radim još dok sam bio aktivan igrač. To je bila generacija 1984/1985. Napravili su dobre rezultate, ali problem malih sredina je, nažalost, to kad dođe vreme za fakultete i dalje školovanje, onda cela generacija ode za Beograd i morali smo ponovo da radimo ispočetka. Trener prve ekipe sam postao 2001. godine, počinje Ajdačić priču za Nova.rs.

Kao igrač je na terenu proveo pune dve i po decenije, sve do navršene 38. godine, uključujući i mlađe kategorije i silom prilika je počeo da radi kao trener prvog tima Rudara.

  • Bukvalno sa gola sam prešao na klupu kao trener. Nisam verovao da ću ovoliko ostati. Jesam imao trenerskih ambicija, hteo sam da ostanem u sportu. Sticajem okolnosti sam postao trener, tadašnji, pokojni Nikola Jevremović koji je nas trenirao, napustio je klub na polusezoni i bukvalno sam sa gola seo na klupu i do dan danas sam tu.
  • Dok god imam ambicija i želje ostaću tu. Sve i da ne budem više trener, radiću u Rudaru, jer ovde lepo funkcionišemo, kao porodica smo i zato mislim da imamo rezultate. Finansije nam nisu na nekom bogzna kakvom nivou, ali snalazimo se, iskreno će trener kostolačkog kluba.

Priznaje da je tokom karijere imao raznih ponuda, što iz Srbije, što iz inostranstva, ali nikad nije hteo da ode i napusti rodno mesto. Govorili su mu da je lud.

  • Sećam se, kada sam bio igrač, pa me je dve godine jurio Partizan, moj predsednik me je pitao tada: “Hoćeš li ti da ideš, ili nećeš”, ja rekoh da neću, on odgovara – ti nisi normalan čovek. Jednostavno volim ovde. Porodica, ljubav prema mojim prijateljima, čitavoj sredini.
  • Mnogi su mi pričali: “Što si lud, idi, biće bolje tebi i porodici”. Međutim, nisam. U nekim trenucima kad su me zvali, preporučivao sam neke druge trenere, a ja sam ostao tu gde jesam, priseća se trener Rudara.

Dok po glavi vrti uspomene, vidite da se možda samo zrnce premišlja kad priča da su neke ponude bile i iz reda onih „nepristojnih“.

  • Bilo je momenata kada mi je rečeno – napiši cifru koju hoćeš. Bilo je tu klubova iz inostranstva i manje rukometnih zemalja, koje su htele napredak. Nije me vuklo. Meni je u Srbiji najlepše, konstatuje kroz smeh.

Ne vodi broj koliko je tinejdžera za 20 godina prošlo kroz njegov prvi tim, a za sve to vreme je filozofija Rudara bila ista.

  • Forsiramo našu decu iz Požarevca i Kostolca. Uglavnom se baziramo na mladim igračima i ako nešto zafali, dovedemo sa strane. Obično dođu neafirmisani i uz dobar rad napreduju. Već posle godinu, dve, odu u veće klubove, Zvezda, Partizan, Metaloplastika. Mnogo ih je tako otišlo. Nama je to i neka satisfakcija. Jeste da svake godine gubimo po nekoliko igrača baš zbog toga, para i uslova, ali nam je opet satisfakcija, kaže Ajdačić.

Ranijih godina je pomagalo to što su lokalna srednja tehnička škola „Nikola Tesla“ i OŠ Jovan Cvijić izlazile u susret što se tiče podržavanja dečaka rukometaša, sporta po kom je Kostolac prepoznat širom Srbije.

Toga više nema, jer su uvedene promenljive školske smene, pa nikad ne znate ko vam i kad dolazi na treninge.

S druge strane, prvotimci pored rukometa moraju da rade i neki drugi posao.

  • Danas imamo problem sa prvom ekipom jer nama, sedam, osam igrača radi, pošto od rukometa ne može da se živi. Imamo problem i za samu utakmicu, a o treninzima i da ne pričam, priča Ajdačić.
  • Mi imamo dvaput dnevno treninge, ali je prisutnost minimalna. Večernji nekako, prepodnevni pet, šest igrača. Imamo više momaka koji rade po smenama, pa onda ne može prepodne, ne može popodne… Ako u 15 dana uspem da okupim celu ekipu, to je super, priča Ajdačić.

Šali se da Rudar mora da ima neki čarobni štapić, pa ulazi u plej-of srpske elite. Ili to, ili je kvalitet generalno u padu.

Činjenica je negde između, što ne služi na čast našem klupskom rukometu.

  • Mislim da je sport nekako bio tada (pre 20-ak godina) na višem nivou. Sada se možda igra brže i dinamičnije, ali je kvalitet bio mnogo veći. Prvo je bio veći izbor igrača. Mnogo klubova se ugasilo, više je dece bilo, tako da je konkurencija bila strašno velika i kvalitet je bio bolji.

Danas su superligaši samo „na papiru“ ili u glavama nostalgičara profesionalci.

  • Drugo, uslovi u klubovima su bili, od onih manjih klubova iz viših rangova, pa do onih u prvoj ligi daleko bolji. Ja sam recimo u Majdanpeku igrao međurepubličku ligu gde smo mi bili profesionalci, a sada smo u prvoj ligi kao teški amateri. Iskreno. Moji igrači su amateri. O nekom normalnom životu da i ne pričamo, što se tiče finansija, a igraju najviši rang u zemlji.

Svi koji su u Kostolcu igrali rukomet početkom dvehiljaditih, znaju da je EPS donirao opremu, novac, pomagao je u vezi sa putovanjima.

Kada je ta „česma“ presušila, a vrata Elektroprivrede su iz Kostolca premeštena u centralizovani Beograd, Rudar je ostao bez većeg dela novca.

Danas se oslanja uglavnom na budžet i jedan je od najsiromašnijih superligaša.

  • Biće vam smešno kad vam kažem, četiri i po miliona dinara. Minimum treba deset do 12 miliona i to u skromnim uslovima, da bi se sezona igrala. Da ne pričamo o platama igrača, stipendijama koje su kod nas minimalne. Bez desetak miliona, najskromnije da živiš. Mi dobijamo… ni pola tih sredstava. Dovijamo se nešto, snalazimo. Nekad je EPS pomagao, oprema, prevoz i neka sredstva su davali. Sad je to minimalno i raspolažemo onim šta nam da grad. Generalnih sponzora nemamo jer smo mala sredina, kaže Ajdačić.

Ono što se plaća obično su stipendije i nezvanično je reč o onim minimalnim od šest do devet hiljada dinara.

  • Niko nam ne veruje jer misle da nam EPS daje i šakom i kapom. Kad im kažemo koliko stvarno sredstava imamo, niko nam ne veruje, pitaju se kako funkcionišemo. Znam cifre pojedinih klubova, od pet miliona, pa nagore. Dvadeset, 30 miliona i više. Deca sve manje hoće u sport. Nemaš uslove, nemaš termine, nama je i to problem. Nema čoveka koji će ozbiljno da povuče za taj sport, ta saradnja je klimava, otvoreno će Ajdačić.
  • Evo Smederevo koje je rang ispod nas od grada dobija osam miliona, znači duplo više nego mi. Ima i ekipa ispod nas sa više para. Većina superligaša je bolje situirana od nas. Nemaju tih problema bar oko prevoza, opreme, priprema. Više ne pamtim ni kada smo bili na pripremama, uglavnom smo tu u hali. Za jedne pripreme treba sigurno bar pola miliona dolara. Odakle?.

Kostolčani baštine brz i dinamičan rukomet i pre vremena kada je on u Srbiji bio popularan.

Dok je reprezentacija kuburila zbog sporih, visokih i snažnih bekova, Kostolac je bio izuzetak, bar u mlađim kategorijama. Taj stil rukometa je ostao do danas.

  • Jedno vreme smo igrali najlepši rukomet, ali smo i trenirali dvaput dnevno, igrači su bili mladi, imali smo termine, to je davalo rezultate. Ovo sada mi se ne sviđa, jer kad ja kao trener vidim da nisam u mogućnosti da te momke dižem na viši nivo, onda mislim da stojimo na nivou, koji nije za mene zadovoljavajući.

Uprkos svemu tome, Rudar važi za dobru odskočnu dasku za mlade rukometaše u našoj zemlji. Nažalost, da bi ta daska bila malo „jača“, potrebno je i više novca.

  • Mora mnogo više ulaganja u sport. Nekad su, dok sam ja igrao, rukometne klubove imala sva okolna sela – Saraorci, Krnjevo, Kličevac čak. U svakom tom timu je bio bar po jedan jako interesantan igrač. Da ne pričam o drugoj, prvoj srpskoj ligi. Bilo je osnovnih stvari, para za prevoz, utakmice, opremu i da se možda ode na neku večeru posle utakmice. Sad ideš i igraš prvu ligu sa sendvičem u ruci, zaključio je Dragan Ajdačić.

ARKUS LIGA GLASANJE: LINK

PRATITE NAS:

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име