Kolumna Dragana Đukića – “Da li je srpski ćutati?”

0
391

Kao lični stav nekoga ko radi van srpskog rukometa još od sezone 1999/2000, tekst predstavlja jedno (usamljeno?) viđenje na trenutnu situaciju u njemu i oko njega. Citiranje pojedinačnih delova, njihovo vađenje iz konteksta i(li) delimično prenošenje putem medija (elektronskih, štampanih), nije dozvoljeno i biće procesuirano u skladu sa važećim Zakonima Republike Srbije.

DA LI NI(JE) SRPSKI ĆUTATI?!

U razmišljanju da li uopšte ima smisla komentarisati više puta iznošene navode i komentare o stanju u srpskoj struci i manje više javno linčovanje iste, i iščekivanja da se neko  „pozvaniji“ iz na primer, Trenerske organizacije RSS ili samih rukovodećih organa (UO RSS) javi i jasno odredi o tome, do maštanja da će bar neko od ranijih/sadašnjih reprezentativaca svojim mišljenjima dati razloge za/protiv i na taj način zakucati ekser u krst, na kraju shvatih da se baš niko – pa čak ni sami treneri, neće oglasiti, jer je očito postalo srpski ćutati i čekati da se stvari reše same od sebe…

Imam li ja uopšte pravo da govorim u ime srpske struke, i ako nemam ko mi ga je i kada uzeo? Dvadeset godina, onako kako sam to umeo i znao, „branio“ sam čast iste i predstavljao svoju zemlju, naciju, grad, familiju, sebe lično – gde god bih radio. Fraza: „Nema velikih i malih poslova, samo velikih i malih glumaca“, mi je uvek bila pred očima znajući da i oni koji ne znaju moje ime, znaju ime zemlje odakle dolazim. I to mi je bilo razumljivo, očekivano… Kako to i zašto da danas, neko treba da stoji na braniku srpske struke u sopstvenoj zemlji i od koga to ovde treba da je brani?

Možete li uopšte da zamislite, (kako vreme ide možda je to sledeće što nas čeka), da neko od dece koja danas uče i prolaze ovde kompletan sistem obrazovanja, sutradan na nekom svetskom takmičenju kao postdiplomci nekih velikih inostranih škola nijednom rečju ne spomenu sve one ljude koji su kamičak po kamičak prelazili taj isti put sa njom/njim. Ili neki doktor, koji je otišavši kruhom za trbuhom, kao gotov proizvod ovog sistema edukacije sa nipodaštavanjem govori o ovdašnjim kolegama, bivšim profesorima, studentima… Svi znamo u kakvim se uslovima ovde živi, trenira i radi, znamo da na našoj strani nisu kompjuterski kabineti, zagrejane dvorane ili putovanja na međunarodna takmičenja. Ali ta i takva Srbija, manja, siromašnija, sa „lošijim“ trenerskim kadrom i bez nekih osnovnih uslova za rad (termini, rekviziti, lopte) je i dan danas jedna od najvećih Evropskih izvoznica talenata, mladih igrač(ic)a, i to puno više od zemalja sa deset puta većim resursima (u ljudskom i materijalnom smislu), koje nam se nude kao uzor. Ili ne mislite valjda stvarno da iza svakog Milosavljeva (izvinjavam se Dejanima na javnom spominjanju njihovih imena), već ne stoji „neki“ Perić! Ili sutra neki novi Nikolići, Vorkapići, Jandrići, Milići..

I ne bih da budem loše shvaćen, neko sam ko je već dvadeset godina „stranac“ u zemljama gde radim. Toni (Antoni Gerona Salaet), je jedan od mojih španskih prijatelja, i nije mi namera da ga ovde napadam niti branim, jer to uvek umesto trenera rade njihovi rezultati. Posedovanje španskog pasoša nije samo po sebi kvalifikacija za posao, niti je potrebno da sopstvene odluke obrazlažemo izvrtanjem činjenica iz nečijeg CV-a. Isti oni koji to rade danas, do juče su prikrivali i prećutkivali probleme prethodnih selektora, ali to nije nešto što iznenađuje, jer karakteristika trenerske struke je da svi jednom budemo Klemente (tj. bivši), zar ne?

Ne mogu, a da ovde ne skrenem pažnju na učestalu praksu javnog poigravanja rečju SISTEM. Kad god nešto ne razumemo, sakrijemo se iza nekog većeg pojma jer njega eto kao uinat „ovde nema, ni ne postoji“. Znam da možda jednostavno to zvuči malo bolje nego reći TREND, (kojem ni sami ne odolesmo), ali ja pod sistemom definitvno podrazumevam nešto drugo, na primer ono što je pokazao Kil na zadnjem „Final4“ u Kelnu ili hrvatska muška/ženska rukometna reprezentacija na zadnjim EP. Ozbiljne selekcije i ozbiljni savezi ga odavno imaju, i to je ono što čini razliku, a ko ima vremena/želje neka malo Gugla pa neka ustanovi da li u vodećim rukometnim zemljama (Nemačka, Španija, Francuska, Hrvatska, Norveška) mesto selektora drže ljudi sa “part-time job“ i prebroji im usput krvna zrnca… I na kraju tek da primetim, da se međusobnim vređanjem i optuživanjem – uz izostanak minimalnog nivoa opšte tolerancije i kulture dijaloga, do njega (sistema) ne dolazi baš tako jednostavno i brzo. A dok tamo ne stignemo, preostaje nam da volimo ovu zemlju i zdušno podržavamo njene selekcije i one koji ih vode – svako na sebi svojstven način, pokušavajući pri tom da razumemo da nije problem biti drugačiji već je problem ne biti svoj!

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име