Pon. feb 17th, 2020

Rukometni Žurnal

Rukomet kreće odavde

Rukometni klub Alibunar: “Glavni cilj je opstanak rukometnog kluba na mapi Vojvodine “

7 min traje čitanje

U ovom našem, modernom vremenu, kada je na sceni, pa i u sportu, surovi profesionalizam, kao da nema mesta za one, kojiima su igra i prijateljstvo, važnije od novca. Ipak, postoje izuzeci, a takva jedna porodica, sportsko društvo, RK Budućnost iz Alibunara, živi, tu kraj nas.

NAJISTINITIJA ISTINA

Možemo sumnjati u svakoga, ali, činjenice, rezultat i entuzijazam ne mogu se tek tako ignorisati. Ako je istina, a ta mantra, kao da je obuzela skoro sve koji se bave sportom: rezultat može doći samo kao plod ogromnih materijalnih ulaganja, onda je najistinitija istina da može i drugačije. Na ovom mestu, to tvrdimo, od momenta kada smo upoznali Vukomana Pajevića, diplomiranog ekonomistu, zaposlenog u Telekomu, ali, i sportsko-operativnog trenera rukometa. On i njegovi ispisnici iz RK Budućnost iz Alibunara, ne maštaju o titulama, premijama, i drugim privilegijama, koje idu uz, kao-profesionalce, već se bore da očuvaju baštinu koja svuda naokolo propada. Zato su Paja, kako zovu naočitog čoveka, poreklom iz Raške oblasti, i njegovi izabranici, junaci modernog doba. Ne kažemo da rad ne treba da bude plaćen. Naprotiv! Svi bi trebalo da budu nagrađeni po zasluzi, ali, eto, ima i ljudi-sportista, koji entuzijazmom, voljom i verom u prijateljstvo, protivureče savremenom stilu. Zato je ova priča posvećena njima.

Rukometni klub Budućnost iz Alibunara osnovan je 1955. a „krivac“ je George Bosiok (kasnije, novinar Libertatee) koji, tada, u mesto nadomak Vršca, donosi prvu rukometnu loptu, a, oko iste, okupili su se znatiželjnici koji su formirali klub. Od 1955-1962. nosio je naziv DTV Partizan, kao i mnogi iz tog doba, a zatim, menja ime u RK Budućnost. Ostalo je zabeleženo, prvi igrači su bili: Arpad Koršoš, Živojin Kostić, Tiberije Gerga (igrač i trener), Stojan Kostić, Zarija Đan, Jani Cipek, Božidar Zdravković, Vasa Bašarlić, Petar Božin, Dimitrije Sučin i drugi. Takmičio se kroz razne rangove, sa manje ili više uspeha, a kroz ovo uzorno društvo, prošle su generacije igrača, trenera i sportskih radnika. Poseban pečat tokom razvoja, ali i održavanju kontinuiteta, ostavili su treneri: profesor Gerga Tiberije i profesor Nikolaje Bokšan. Zato se, zbog sećanja na dvojicu izuzetnih pregalaca i entuzijasta, svake godine održava memorijalni turnir, njima u čast. Rukometni klub Budućnost, trenutno, takmiči se u Drugoj ligi Sever, grupa Vojvodina i zauzima 7. mesto, posle jesenjeg dela nadmetanja, sa pet ostvarenih pobeda, remijem i šest poraza. Aktuelni predsednik kluba je Vladimir Petrović, nastavljač tradicije prethodnika, te sa nekoliko ljubitelja sporta, a pre svih, Zvonka Zavišića, kao i lokalnom samoupravom, uspeva da obezbedi uslove, da se Alibunarčani takmiče u pomenutom rangu.

Elem, kada sam upoznao Vukomana, pa čuo o njegovim ispisnicima, kakvim je, zapravo, sportistima reč, naravno, poželeo sam da ih predstavim i vama, svojim čitaocima. No, što iz skromnosti, kao i lepog vaspitanja, Pajević nije želeo da se nameće, jer, kako mi je objasnio, pitanje je: Da li rang u kojem se nalazi njegov tim, zaslužuje pažnju? On je u klubu od početka ovog veka, a do 2003. radio je sa mlađim kategorijama i ženskom ekipom. Posle toga, preuzima i prvi muški tim. Kako u sportu nije sve do nivoa takmičenja, već do ljudi i njihove posvećenosti, vi čitate i sledeće redove.

NI VEĆE SNAGE NI VEĆE UBEDLJIVOSTI

Nije lako treneru, a ni rukovodstvu neke sportske družine, kada nema adekavtne uslove za rad. Dakle, kad vam nedostaje dvorana, često, novac da zadovoljite i osnovne potrebe, a igrači, na koje računate, uglavnom su radnici, porodični ljudi, koji ne dobijaju nadoknadu za sportski angažman. Kad znamo ove činjenice, takmičiti se u Drugoj ligi, kao što oni čine, zvuči sasvim zadovoljavajuće. U životu, bar nas tako uče svete knjige, ništa nije slučajno, ili je opomena, ili blagoslov. Kako bilo, odustajanja nema. E, ta vrsta entuzijazma, u rodu je sa Pajevićem, kao da je, nešto specijalno njegovo. A, kao treneru, nije mu bilo lako na početku.

  • Veliku pomoć u mom stručnom usavršavanju imao sam od Nenada Kecmana-Keleta, sa kojim sam četiri godine sarađivao i vodio školu rukometa za devojčice i dečake u Alibunaru. Naravno, Kele i dan danas ume da sasluša, da savet i ohrabi, kako da nastavim započeti posao-priča mi moj sagovornik na startu našeg dijaloga, pa nastavlja:
    Od generacije koje smo tada okupili i selektirali, nažalost, danas su aktivna samo tri igrača: Ana Lončar nastupa za ŽRK Crvenu Zvezdu, Dušan Živanov igra za RK Gračanica iz BiH, dok je Štefan Rošu, ostao kod nas, u Alibunaru.

Već sam napomenuo, grupa ljudi oko tebe, rukovodstvo, kao i igrači, imate ciljeve, ali, postoji jedan osnovni. Da sačuvate klub od propadanja, da ne budete vi, generacija koju će po zlu pamtiti. Zar ne?

  • Baš tako. Moj glavni cilj je opstanak rukometnog kluba na mapi Vojvodine tj. Srbije. Sa ovim momcima, mojim igračima, pokušavam baš to, i trenutno, uspevam u tome. Prezentujemo rukometnu igru, sigurno, ne na vrhunskom nivou, ali po mom mišljenju, srazmerno našim mogućnostima, skoro da smo na istom, sa mnogim, da tako kažem, većim klubovima. Ako pogledamo strukturu lige, lako ćemo uočiti, Alibunar je ubedljivo najmanje mesto, tj. mesto, sa najmanjim brojem stanovnika u našem rangu takmičenja. Pa, i to mnogo govori o našem aktivizmu.

Postoje mnogobrojni razlozi za brigu, ali, vi nemate nameru da odustanete. Čak, rekao bih, postoji ideja da se sve unapredi, ide korak napred?

  • Kao što je poznato „mali“ klubovi, a takav je i RK Budućnost iz Alibunara, imaju raznih poteškoća u svakodnevnom funkcionisanju. Mi već tri godine zaredom, kao da imamo misiju, želeći u viši rang, ali, svaki put kad počne prvenstvo, primarni cilj nam je opstanak. Zašto to kažem. Jedna od poteškoća predstavlja činjenica da treniramo i utakmice igramo u sali koja se nalazi u Banatskom Karlovcu, a ne u Alibunaru, našem mestu. Sala u Alibunaru je pre petnaest godina sazidana. Ipak, do današnjeg dana, nije puštena u funkciju, niti se uskoro očekuje da se ista kompletno završi. Najveći problem je što deca i omladina iz Alibunara ne prisustvuju našim treninzima i utakmicama, a samim tim, nismo u mogućnosti da u ovaj sport privučemo mlade, buduće rukometaše.

Može se reći, to što nema dece u sportu, pa i u rukometu, i jeste vaš najveći problem?

  • Tako je. Praktično, mi u klubu nemamo mlađe kategorije. Čak, dešava se nešto, ravno apsurdu. Mi u seniorskoj ekipi imamo tri aktivna igrača ( Marko Rilak, Marjan Đan i Štefan Rošu) koji su završili fakultet za Fizičku kulturu i čak dvojica su profesori u školama na teritoriji naše opštine. Čak ni oni ne mogu da utiču na decu, da ih privole rukometu. Kako, kad nema uslova da se na pravi način razvijaju. Nadam se da ćemo uskoro krenuti sa radom mlađih kategorija, jer to je jedina i prava formula kojom se stiže do uspeha.

Praktično, za sve što činite na terenu, kao i na koji način promovišete sport i svoje mesto, vi, osim, da tako kažem, verbalne podrške, nemate neku materijalnu korist. Pravi ste entuzijasti. Posebno igrači. Zar ne?

  • Ekipu sačinjavaju igrači, zaljubljenici u ovaj sport. Oni pored svojih svakodnevnih obaveza uspevaju da se maksimalno odazovu, kad je reč o treninzima i odigravanju utakmica. Većina igrača su već ostvareni kao roditelji i supružnici, tako da usklađujemo svakodnevne obaveze i rukomet. Uspeh bi sigurno bio i veći da utakmice igramo u punom sastavu. Kao domaćini, uglavnom smo kompletni, sa jednim do dva opravdana izostanka (5 pobeda i 1 poraz) dok na gostovanja odlazimo sa 7-8 igrača. Očigledan primer je 13. Kolo, kada smo na gostovanje ekipi Naftagas iz Elemira, otišli bez golmana ( sva trojica nisu mogla da izađu sa posla) i na gol je stao Nikola Andreić. On je prvi put u karijeri bio među stativama, a na kraju meča, proglašen je najboljim igračem, sa 17 odbrana. Nikoline odbrane su sigurno i zasluga ostatka ekipe, koja je dala svoj maksimum, a sve to, rezultiralo je nerešenim rezultatom. Inače, ponosan sam jer u našoj ekipi igraju momci iz Debeljače, Banatskog Karlovca, Borče, Vladimirovca i Alibuanara-poentirao je na kraju ovog razgovora Vukoman Pajević.

Možda će za RK Budućnost iz Alibunara san o prolazu u viši rang biti večno nedostižan, ali želja za potragom, šta život čini vrednim, nikada ih neće napustiti. U to nas ne uverava samo Vukoman, asketa, u životu i sportu, već dosadašnja njegova dela, izabranika, i ljudi koji vode ovaj klub. Usud malih sredina je uvek isti. Nemaju resurse da se suprotstave velikima, ili, onima koji misle da to jesu. Ipak, koliko god bili skrajnuti, njihov pozitivizam nije ograničen, a energija koju šalju dalje, može biti nadahnuće mnogima. Često su, neopravdano, aposlutno usamljeni, ali, evo, i na ovaj način, pokušavamo, da družinu koja zna-sudbina prema njima nije bila plemenita, predstavimo i kao osobe koje su za glavu i ramena iznad mnogih.

Tekst: Slobodan Rora Damjanov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

U skladu s novom Evropskom regulativom, Rukometni Žurnal je nadogradio politiku privatnosti i korišćenja kolačića. Sportski Žurnal koristi kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sistema oglašavanja.
error: Sadržaj sa sajta je zaštićen