Rođen si u Beogradu gde si i započeo svoju seniorsku karijeru. U pitanju je ekipa Partizana sa kojom si igrao Čelendž kup u sezoni 2007-2008. Došli ste do 3. runde gde vam je prepreka bila Rajn Nekar Leven iz Nemačke. Opiši ukratko događaje iz te sezone obzirom da ste osvojili Kup Srbije?
- Da, za mene je ta godina u Partizanu bila neverovatno iskustvo. Sezonu 2006-2007 sam trenirao sa seniorskom ekipom Partizana gde mi je puno pomogao trener golmana Mihajlo Miki Radosavljević, a na pozajmici sam branio utakmice za ekipu Kuršumlije, koja je u tom trenutku igrala Superligu. Ta kombinacija treniranja sa Partizanom i igranje utakmica za Kuršumliju mi je pomogla da napredujem i da se pokažem u najboljem svetlu, što se i desilo. I tako sam dobio poziv i imao tu čast da branim za Partizan u sezoni 2007-2008. Ta sezona za nas je bila jako teška, jer u ligi nismo bili na očekivanom nivou ali smo ipak uspeli da osvojimo kup, a moj prvi seniorski trofej. Nažalost ali i na moju veliku sreću u Evropi smo naleteli na veliki Rajn Nekar Leven koji je u tom trenutku bio jedna od najboljih Nemačkih ekipa sa igračima kao što su golmani Fric i Žmal, zatim Bilecki, Švarcer, Gorbok, Uve Genshajmer i mnogi drugi… E zato je ta sezona za mene bila veliko iskustvo.
Naredne godine dobio si poziv iz Kragujevca koji nisi odbio i stao na gol ekipe koja je bila u blagom padu gde su završili sezonu na 13. mestu. Da li je Radnički bio „odskočna daska” u tvojoj karijeri?
- Nekoliko igrača iz Partizana, kao što su Nemanja Ilić, Krsto Milošević, Nikola Lazić, Vuk Lazović i ja smo otišli u Kragujevac, da pokušamo da napravimo dobar rezultat za klub a i da se oprobamo u ulozi jednih od nosioca ekipe. Meni je to mnogo značilo u sportskom sazrevanju, jedno bitno iskustvo i jako sam se lepo osećao u Kragujevcu. Zbog toga ostaje još veća žal što nismo uspeli da napravimo bolji plasman od trinaestog mesta.
Posle uspešne sezone u Kragujevcu, dolazi poziv sa jugozada. Ekipa Priboja te je želela u svojim redovima. Reci nešto o igrama u tom klubu?
- Te godine je Priboj pravio veoma dobru ekipu i ambicije kluba su se poklapale sa mojim, međutim mogu da kažem da sam se u Priboju najslabije snašao, i nisam bio zadovoljan svojim učinkom, iako sam bio dobro prihvaćen u klubu. Tu se desio moj pad forme i ulila se neka nesigurnost.
Naredne dve sezone menjaš sredinu i odlaziš u grad na Tamišu. Ekipa Pančeva je u tebi videla veliki potencijal i Superligaško iskustvo. Prve sezone Dinamo je izborio opstanak dok je sledeće sezone relegacija bila neminovna. Reci nam nešto o tvojim igrama u Pančevu?
- U tom periodu mi je najbitnije bilo da se vratim u formu i da igram, i upravo je Pančevo bilo pravo rešenje. Uz veliku pomoć trenera Petkovića, kasnije i Žikice Milosavljevića, saigrača i ostalih članova kluba, brzo sam se uklopio, za kratko vreme postao i kapiten Pančeva što mi je bila velika čast i odgovornost. Imali smo prvu sezonu uspešnu, nažalost drugu sezonu nismo uspeli da ostanemo u ligi. Za mene mnogo važne dve sezone u Pančevu, koje su mi pomogle da napredujem i da pružam dobre partije. I mnogo mi je drago što sada klub funkcioniše na ovaj načim i želim im puno uspeha.
Nisi želeo da zaigraš prvu ligu Vojvodine sa Dinamom gde si odlučio da se preseliš u Izrael i braniš boje Ramat Hašarona. Kako si se navikao na izraelski rukomet? Da li je bilo teško?
- Za mene u tom trenutku jedina primamljiva ponuda iz inostranstva je bila iz Izraela, velika nepoznanica. Ipak sam pristao na taj izazov i sada mogu da kažem da je to bio pravi potez. Tada je rukomet u Izraelu bio u razvoju a ja sam se neverovatno brzo uklopio nanjihov način igranja rukometa, i tamo imao odličnu sezonu. Tako da sam se lako sa klubom dogovorio o produžetku saradnje. Druge sezone mi je bilo još lakše, uspeo sam i da završim školu za trenera u Tel Avivu, trenirao golmane mlađih selekcija reprenzetacije Izraela, postao trener svih golmana moje ekipe Ramat Hašarona i trenirao ekipu do 14 godina u mom klubu. Preveliko i značajno iskustvo za te dve godine u Izraelu.
Usledila je nešto jača ASOBAL liga gde si zaigrao za Hihon. Obzirom da je liga bila i te kako jaka, tvoj tim nije izborio opstanak pa si sreću potražio u Turskoj ekipi Nilufera gde si i sada. Pored Nilufera igrao si i za Yozgat Bozokspor. Da li može da se uporedi turski rukomet sa ASOBAL ligom? Koje su sličnosti?
- Da, posle Izraela dobio sam poziv od Hihona, koji je u tom trenutku igrao Asobal Špansku ligu. Nisam mogao da odbijem ponudu jer oduvek sam želeo da igram neku od najjačih liga. Ekipa je bila jako mlada i neiskusna za taj rang takmičenja u Asobalu koji je bio visokog kvaliteta, ali to mi nije smetalo. Tek u Španiji sam shvatio kako je biti profesionalac, jer tamo je sve organizovano na visokom nivou, od treninga, utakmica, marketinga, uslova za život, sve. Uspeli smo da napravimo najveći uspeh kluba, igrali smo final 4 kupa Španije, a tu sam dobio i veliko priznanje za najboljeg igrača polu-finala final 4-a protiv Granoljersa. Na žalost nismo izborili opstanak ali za mene je bila velika privilegija biti deo Asobala i igrati protiv velikih ekipa kao što su Barselona, Leon i drugi. Dalje me je put odveo u Tursku, gde igram i ove sezone. Ovo mi je treća sezona u Turskoj i mogu da kažem da sam se navikao ovde i dosta naučio ovu ligu. Mislim da ne mogu da nađem sličnosti između Asobala i Turske lige. Asobal je u svakom smislu organizovaniji, kvalitetniji i stabilniji, i ima tradiciju. Dok u Turskoj je proces napretka malo sporiji, Turska ima sve uslove da napravi dobru i jaku ligu samo za to je potrebno vreme, rad i sistem koji trenutno nije na visokom nivou.Trenutno je liga dobra, Bešiktas je godinama najbolja ekipa ali se nadam da će vremenom biti još kvalitetnija, i da će biti više ekipa koje će parirati Bešiktašu… Dosta naših igrača dolazi u Tursku da igra što je dobro, i nadam se da će ih biti još više.
Vratio si se na sezonu u domovinu. U pitanju je ekipa Crvene Zvezde koja je izborila nekako play-off ali nije došla do pozitivnog rezultata. Šta su bile prepreke?
- Posle 5 godina igranja u inostranstvu, bio sam presrećan što se vraćam kući i što ću igrati za Crvenu Zvezdu. Istina je da smo jedva izborili play-off ali ta ekipa je to zaslužila i po kvalitetu i zbog prepreka koje su nas sputavale u toku sezone. Na žalost imali smo puno pehova sa povređenim igračima, kasnije i odlascima nekih igrača, ali i klub je imao tešku godinu za funkcionisanje.Ti finansijski problemi su se kasnije i odrazili na nas igrače. Pokušavali smo zajedno sa trenerom da izvučemo maksimum i možda je u tom trenutku play-off i bio naš maksimum.
Što se tiče reprezentacije, bio si član juniorske selekcije koja je 2004. godine osvojila Evropsko a godinu dana kasnije Svetsko prvenstvo? Opiši nam ukratko kako je to izgledalo i tvoja prva utakmica u nacionalnom dresu?
- Kako vreme prolaz i sve sam više ponosniji i sve mi je veća čast što sam bio član te generacije ‘86, koja zajedno sa generacijom ‘84 čini možda dve najbolje generacije u poslednjih 15 godina. Konkurencija je bila prejaka a selektor Veselin Vujović, kasnije i Đorđe Rašić su tačno znali kako da naprave rezultat sa tom sjajnom generacijom, gde su posle mnogi napravili dobre karijere kao što su Šesum, Nenadić, Rnić, Rašić i mnogi drugi. Mislim da je moja prva zvanična utakmica bila protiv Nemačke. Sve u svemu osetio sam tu čast i adrenalin kada se nosi grb svoje zemlje. Ceo život ću pamtiti taj osećaj i taj period moje karijere.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
- Trenutni planovi su mi da u ovoj sezoni nastavim sa dobrim partijama, i da sa klubom napravim što bolji rezultat. Da se spremim za sledeću sezonu. Voleo bih da promenim zemlju i da se dokažem u nekim jačim ligama. Mislim da sam spreman za to i da sam sada u najboljim godinama za golmana. Videćemo…
Reci nešto mladim polaznicima, šta je najbitnije da se dođe do uspeha?
- Mladim polaznicima koji žele da se bave sportom bih rekao da je najbitnije da uvek imaju ispred sebe cilj gde su spremni da mnogo rade da bi došli do ostvarenja tog cilja. Da ne posustaju ako budu imali prepreke i da veruju u sebe.
